Анђелко и другови by Borislav Radosavljević

Umeće sočnog, realističnog pripovedanja, u trećem licu, nenarušene hronologije, u tradicionalnom maniru priznatih ali sve manje čitanih klasika, vratilo se na neupadljivo otvorena, ali legitimna, stamena i funkcionalna vrata raznovrsnog obilja savremene srpske književnosti i romanom Borislava Radosavljevića. Pravo iznenađenje i osveženje u nasrtljivom bujanju postmoderne vegetacije u kojoj sve češće imitatori nadmašuju maštu svojih uzora i učitelja.

Ljiljana Šop

Valja se čuvati predrasuda, kazujem sebi svesna da umalo nisam pod nehotičnim dejstvom jedne od njih zanemarila dobar roman. Ime pisca iz Jagodine, neuvedeno u posvećene krugove prestoničkog književnog života (premda Radosavljević ima iza sebe tri romana i knjigu priča) nije obećavalo iznenađenje, naslov ne zveči, izdavač iz provincije, sem što čini čudo objavljujući knjige u ovom vremenu, ne reklamira se, sive korice su sve pre nego agresivne. A potencijalni čitalac se rve s nekim drugim brigama, sve manje spreman na uživanje u tekstu, tradicionalnom ili modernom, svejedno.

Radosavljevićeva jednostavno srezana i sigurno vođena priča započinje u dubičkoj, provincijalnoj nedođiji uoči prošlog rata: ljubavna romansa Anđelkovih roditelja osujećena je verskim predrasudama, primitivizmom i, konačno, ratom u kome oboje bivaju nevine žrtve. Obeležen samoćom i seoskim govorkanjima, uz priprostog dedu čije muke ne može razumeti u dečačkom uzrastu, raste osetljiv i nesiguran, sklon knjigama i maštanju, mladić čijim obrazovanjem upravljaju partijaši, i sami neuki ali zaato vatreni u svojoj odanosti pobedničkoj ideji. Zahuktalo u samouređivanju i stvaranju budućih poslušničkih kadrova, društvo šalje Anđelka Tacaka na studije u prestonicu. Muke i lepote studentskog života šezdesetih godina, sukob ideja i uticaja, lektire i života, jave i snova, emotivno i intelektualno sazrevanje, bivaju okosnica priče koja uspeva da zavodljivo balansira između obilja detalja, individualizma, posebnosti s jedne strane, a kazivanja o tipičnom, čestom, kolektivističkom i simptomatičnom za onovremeno društvo, s druge.

Veoma lična ali i sasvim tipična jeste ova priča o usvajanju i osvajanju iskustva, znanja, grada, njegovih ulica, trgova i institucija; u ime hiljada sličnih jedna je morala biti ispričana da posvedoči o večitom stizanju uplašenog i odlučnog, gladnog i žednog, izgubljenog i samouverenog Provincijalca u omamljujuću, surovu, ravnodušnu obećavajuću prestonicu, o fizičkim i duhovnim avanturama tog susreta koji liči na dvoboj u kome oba učesnika nude i otimaju, miluju i gaze istovremeno. Radosavljević je dobro osetio i klasične dimenzije, i ritualnu stranu, i individualnu boju i snagu Susreta koji oblikuje ljudske sudbine ali i duh grada, njegov trajni profil.

Oko Anđelka Tacaka buja život baš kao i u njemu, na onaj donekle nesvestan način kako ga mladost oseća, pridajući svemu i svima važnost, sluteći dublje razloge ali i preuveličavajući značaj zbivanjima. U jednakom raitmu buja i priča, pretiču se epizode, traže svoj prostor i sporedni junaci i munjeviti utisci. Individualnosati se otimaju sve organizovanijim oblicima društvenog, tačnije partijskog života, ali se i sapliću, nestaju kao točkići superiornog kolektivnog mehanizma. Ni obični naslov romana u tom svetlu nije sasvim običan. Drugovi oko Anđelka jesu drugovi (cimeri, prijatelji, drugari), ali i drugovi koji traže poslušnost, partijsku solidarnost, politički angažman. Epizoda sa Tacakovom novinarskom karijerom sažima u sebi dugu i znanu priču o otporima i pristajanjima, karijerizmu i otpadništvu, rutini i kreativnosti, o kupovini duša i prodaji savesti.

Radosavljević rasnim pripovedanjem i veštim sažimanjem uspeva da izbegne svaku od kolotečina u koju bi osnovna priča mogla da odvede. I kritičnost, i sentimentalnost, i knjiška učenost, i lekcije iz istorije, i naturalizam, nisu cilj već sredstvo da se mnogolikost života uhvati na rubu, tamo gde je i sjaj i beda, i suza i smeh, i neponovljiva i vazda ista. Tu strast za izuzetnošću (vremena, prostora, jedinke, sudbine) možda najbolje potvrđuje epistolarni deo romana, četiri pisma koje će Anđelku iz Pariza uputiti drug sa fakulteta, još jedan od osvajača prestonice. Radost saznavanja ravna je mukama spoznaje, u njoj posvuda i uvek ima blizine tragičnog.

Nimalo slučajno – naš pisac je dobar psiholog – glavni junak ova ozbiljna pisma, ove jauke sunarodnika (koji, tražeći svoje mesto pod suncem, shvata kako ga je tražila srpska kraljica Natalija, ruska grofica Marija Baškirtcef, srpski trgovac Miša Anastasijević), ne čita dok voli, radi i dok se nada, nego kada mu izmakne tle pod nogama, kada ga razočaraju ljudi, prevari grad, sirenski dozovu daljine i prostreli odluka da napusti otadžbinu. Anđelkov obični život začet u senci ličnih ali i opšte tragedije, završava se nesrećnim padom sa litice na jugoslovensko-austrijskoj granici. Apsurd ovakvog kraja samo je jedan u nizu apsurda koji su u smrt odveli čitavu porodicu sa očeve strane, majku, a njegovim letom (na zemlju umesto na nebo) okončali jedan nedužni porodični lanac bez budućnosti, nevinu avanturu u kojoj su sve mogućnosti završile ništavilom.

“S bolnom nasladom zacrtan trag misli”, naziv je poglavlja u kome se opisuju muke početničkih pokušaja pisanja. Iako više ni u čemu početnički, već samo dosledno opredeljen za pripovedanje koje bi mogli da proglase prošlošću, ovaj roman obitava na takvom putu, bez želje da se dodvorava izmima.

(NIN – 4. februar 1994.)